Ecole d’Humanité je internacionalna, internatska škola, koja se nalazi u švajcarskom selu Hasliberg Goldern, na prelepim Alpima. Okrenutost prirodi nasuprot konzumerizmu, učestvovanje učenika u biranju predmeta, holistički pristup, lične povratne informacije, a ne ocene – neke su od stvari koje je čine drugačijom od mnogih škola.
Istorija i filozofija škole
Paul Geheeb i njegova supruga Edith Geheeb-Cassirer 1910. osnovali su Odenwaldschule – progresivnu, internacionalnu instituciju. Tokom rata su bili prinuđeni da emigriraju u Švajcarsku, zajedno sa velikim brojem učenika i nastavnika. 1934. osnovali su svoju drugu školu, pod nazivom „Ecole d’Humanité“. Dvanaest godina nakon emigracije, Ecole je preseljena na sadašnju lokaciju – u planinsko selo Hasliberg Goldern. 1956. godine, Natalie Lüthi-Peterson je pokrenula US školski program, koji danas obuhvata gotovo polovinu učenika škole.
“Ali, celokupni obrazovni put osobe je individualna stvar, pa je velika greška uspostaviti isti školski program čak i za samo dva različita deteta. Ono što je važno jeste dozvoliti svakom detetu da pronađe sopstveni obrazovni put.” (Paul Geheeb, 1946.)
U kontekstu promenljivog sveta, škola se potrudila da reinterpretira i dalje razvije vrednosti i filozofiju progresivnog obrazovanja. Ključni elementi prakse koju danas sprovodi Ecole su: mešoviti razredi (u školu idu deca od 11 do 19 godina) od četiri do dvanaest učenika, učestvovanje učenika u biranju predmeta, holistički pristup, učenje kroz rad, podrška potencijala učenika, lične povratne informacije, a ne ocene.Oseti se jak uticaj Pestalocijevog shvatanja obrazovanja, koje podrazumeva uzajmni razvoj glave, srca i ruku, odnosno ravnomerno posvećivanje intelektualnom, telesnom i moralnom obrazovanju. U središtu pedagogije škole je uverenje da je svaka osoba jedinstvena, a time i njen individualni razvoj. Čvrsto veruju da tinejdžeri i deca ne postaju motivisani da uče kroz ocene, konkurenciju ili spoljašnji pritisak. Oni stvarno uče samo kada mogu razviti sopstvenu radoznalost i radost u otkriću, kada se doživljavaju kao važni članovi zajednice i kada im se dopusti da ispune svoj potencijal. “Postani ko si” – Paul Geheeb je osnovao školu na ovom imperativu.
“Ecole porodice”
“Ecole porodice” su grupe mladih raznolikih po polu, uzrastu, nacionalnosti i ekonomskom statusu. Vođeni od strane nastavnika koji imaju ulogu supervizora, članovi porodice zajedno planiraju aktivnosti i prolaze kroz sukobe, radosti, ljubomore i razočarenja. Kada je u pitanju bullying, u ovoj školi se veoma retko javlja, a prema rečima učenika i kada se javi, ostali učenici su iznenađeni i veoma ga osuđuju.
Postoji osoblje koje održava higijenu škole, ali su i učenici zaduženi za održavanje svojih kuća. Učenici pomažu i u pripremi obroka: „Lakše je da svako od nas očisti po nekoliko krompira, nego da osoblje kuhinje čisti ogromnu količinu“, kaže jedan od učenika kao da mu je svaka druga opcija nezamisliva.
Dan u školi
U ovoj progresivnoj školi, radne obaveze traju šest dana u nedelji, a radni dan počinje doručkom u 7h. U jutarnjim časovima, učenici pohađaju tri akademska predmeta, koja su sami odabrali, a imaju obavezu da ih pohađaju naredna tri semestra. Ručak, od 12:30 do 13:00, sadrži male, zanimljive rituale. Naime, početak ručka je obeležen udarcem o gong, koji označava da se vrata zatvaraju i, tipično švajcarski, nema ulaska za one koji su zakasnili. Učenici i nastavnici su raspoređeni po „porodicama“ za okruglim stolovima i sedaju u isto vreme. Činije sa hranom i bokali sa vodom kruže stolom iz ruke u ruku. Zatim sledi nekoliko minuta tišine. Ovo služi tome da i nakon tišine svi ostanu tihi i skoncentrisaniji na jelo. Tišina je prekinuta od strane učenika ili nastavnika koji čitaju citat dana, na nemačkom, engleskom i, ponekad, francuskom jeziku. Nakon ručka, učenici koji su toga dana zaduženi za sklanjanje i pranje sudova, počinju sa raspremanjem. Isto kao hrana, stolom kruže mali aspirator i krpa, kako bi svako ispred sebe pokupio mrve i obrisao deo stola. U jednoj od prostorija u kojima se odvija ručak, sada započinje sastanak učenika i nastavnika, na kojem se iznose dnevna dešavanja na nemačkom i engleskom jeziku. Uglavnom su organizacione prirode, ali služe i za objavu da je neko nešto izgubio uz opis tog predmeta, jer je krađa u školi nezamisliva. U cilju uravnoteženja intenzivnog akademskog programa ujutru, učenici posledpodne posvećuju umetnosti, sportu i praktičnom radu, birajući između osamdesetak mogućih kurseva. Rad u kovačnici, skijanje ili snoubording, grafički dizajn, obrada drveta, slikarstvo, grnčarstvo, penjanje, francuski teatar, klasični, džez, folk i pop muzički ansambli, sviranje i pevanje, joga, košarka, fudbal, fitnes, vrtlarstvo i stočarstvo (škola poseduje farmu koza), samo su neke od polja koje studenti mogu da izaberu da istraže, a zatim im se posvete u svojim popodnevima. U toku večeri, učenici mogu učiti i raditi domaće zadatke u biblioteci ili Centru za učenje. Mogu izabrati i da se nađu sa prijateljima, slušaju muziku ili jednostavno odmaraju. Svake subote ujutru, cela škola se okuplja kako bi pevali. Pevaju se pesme iz najrazličitijih delova sveta: klasika kao što je Betoven, Japanske oproštajne pesme, bluz…
Nastavnici, Skupština, savetovanja…
Jednom dnevno, nakon jutarnjih časova, nastavnici imaju sastanak, gde se međusobno informišu o aktuelnostima. Sastanak počinje tačno u 12:05. Odvija se na nemačkom i engleskom, a uvek je jedna osoba zadužena da simultano prevodi na engleski (izuzetno tiho). U dvadesetak minuta, koliko traje sastanak, staje ogroman broj informacija koje se iznose velikom brzinom i koncizno. Na tabli je ispisan dnevni red sastanka, koji vodi direktorica škole. Sastanak je pet-friendly, pa ovih dana prisustvuje i ogroman pas koji ima svoje mesto ispod stola.
Čitava škola se okuplja svakog petka popodne, kako bi održali sastanak Skupštine. Sastanak vode jedan ili dva učenika. Ovde svaki član školske zajednice može izraziti mišljenje o najrazličitijim temama. Postavljaju se, razmatraju i razjašnjavaju pitanja koja uključuju celu školu. Ono što je važna i prepoznatljiva karakteristika ove škole jeste neobična posvećenost svih nastavnika. Dostupni su učenicima u svakom momentu, veoma nasmejani i sa učenicima na “ti”. Ipak, postoji grupa za vršnjačko savetovanje, kojoj se učenici mogu obratiti ako imaju problema ili imaju poteškoće u prihvatanju školskih pravila – naročito kada ne žele da o ovim problemima razgovaraju sa odraslom osobom. Jedno od neuobičajenih pravila je, s obzirom da se insistira na komunikaciji uživo, ograničenje korišćenja mobilnih telefona na 5-6 sati nedeljno. Članovi grupe za vršnjačko savetovanje prolaze obuke, kako bi bili spremni za ovu odgovornu ulogu.
Posebna važnost se pridaje izboru obrazovne institucije nakon srednjeg obrazovanja – za one koji se odluče za to. Iako ne postoji školsko zvono i ocene, u ovoj školi se učenici temeljno pripremaju za prijemne ispite, dobijajući detaljne povratne informacije od svojih nastavnika.
Outdoor program
U školi veruju da je priroda možda i najbolji učitelj, a okruženje koje oduzima dah – spektakularne planine, šume i livade ostavljaju trajni utisak na svakog učenika. Mnogi od njih odlaze iz škole sa strašću prema prirodi ali i posvećeni njenom čuvanju. To nije čudno jer imaju priliku da borave u jednom od najlepših svetskih prirodnih okruženja. Četvorodnevna i šestodnevna pešačenja, kao i planinarenje, i kurseve skijanja vode nastavnici koji su eksterno certifikovani kao „outdoor“ lideri ili su kvalifikovani švajcarski planinski vodiči. Ecole je nedavno postala prva i jedina škola u Švajcarskoj sa outdoor programom koji je sertifikovan od strane „Bezbednosti u avanturama“ (Safety in Adventures).
Finansiranje
Jedan od velikih problema sa kojim se škola susreće je nepostojanje finansiranja od strane države, pa su školarine velike (oko 47000 evra godišnje). Međutim, novac se obezbeđuje prikupljanjem sredstava kroz Ecole fondaciju, pa tako postoje i stipendije za učenike. Još jedan od načina za postizanje balansa u socijalnom poreklu je saradnja sa domovima za nezbrinutu decu, čije školovanje plaća država. Prosečno 10% učenika čine deca iz domova.
Ecole d’Humanité je škola koja se može pohvaliti činjenicom da je deca vole i smatraju se srećnim što imaju priliku da je pohađaju. Dragocena karakteristika ove škole je što ne podstiče međusobno takmičenje učenika, već saradnju. Neko bi joj mogao zameriti nedovoljno visok stepen demokratičnosti, s obzirom da već dugo postoje veoma uspešne škole u kojima deca biraju da li će uopšte pohađati nastavu. Druge škole idu i dalje, pa tako u njima deca odlučuju i o zapošljavanju nastavnika i visini njihove plate. Međutim, izvesno je da Ecole, sa svim svojim vrlinama i manama, predstavlja značajan doprinos napretku društva, jer iz nje izlaze snažni, kreativni pojedinci koji su sposobni da samostalno odlučuju i kritički misle, što je naročito važno za neizvesnu budućnost za kakvu treba pripremiti decu.
Više o školi pogledajte na sajtu: https://www.ecole.ch/
Tekst i foto: Mirjana Orlić
