Kao što se moglo pretpostaviti nakon prvog dana Hills Up festivala, drugi i treći dan su obećavali odličan provod koji smo i dobili. Ovde akcenat neće biti na pesmama koje smo čuli već na onome što su te pesme izazvale dok smo ih slušali. Pravi, čisti utisci su oni koji ostanu sveži i kad „prenoće“. A kako je ovo „dnevnik jednog Hills Up-ovca“ onda je i logično da ću u daljoj priči slediti emocije. Uopšte nije važno koliko je ulaznica prodato ili koliko je ljudi bilo prisutno jer, da nas je bilo 10 ili 10 000 mislim da bi svi bendovi koji su nastupali drugog i trećeg festivalskog dana svirali istim žarom (to se odnosi i na prvi dan, samo sada on nije tema).
Viva Vops, bend koji je pobedio na Bunt rok festivalu 2017. godine i time otvorio svoju putanju na našoj muzičkoj sceni, ovom prilikom se upoznavao sa zlatiborskom publikom koju je bilo zanimljivo posmatrati. U početku su iz prikrajka i donjih redova upitno posmatrali Viva Vops momke koji su ih između pesama pozivali da se opuste uz njihove pesme i slobodno priđu naped. Mene je iskreno fascinirala ta njihova komunikacija i pristupačnost, poverenje koje imaju u ljude ispred sebe. Bilo mi je drago kada sam videla da je publika tu iskrenost prepoznala i polako se približavala prvim redovima da bi na kraju dva puta zajedno otpevali pesmu po kojoj su prepoznatljivi, „Svuda pivo“ dok su uz „Daj mi svo tvoje pivo večeras“ svi đuskali. Ovi momci zaista zaslužuju sve šanse da se pokažu jer deluju tako da ih vredi voleti. Samo napred, Viva vopsi i živeli!
Usledili su Partibrejkersi. Da, bilo je odlično, profesionalno, tačno, precizno, ali tako bismo recimo, opisali neki tehnički, mehanički posao i bilo bi sasvim u redu. Za moj dojam, kao da je nedostajalo emocije. Nadam se da preterujem, svakako da nisu svi isti i nemaju svi ista očekivanja. Naravno da mi je bila čast što sam ih slušala i poštovanje prema njima će uvek biti na najvišem nivou. Momenat koji je „prenoćio“ kako gore napisah bio je kada je Cane između pesama rekao da ko voli Brejkerse ne snima ih telefonom nego ih čuva u glavi, srcu i duši kao i da je važno da bežimo iz horizontale. U tim trenucima sam baš držala telefon i „hvatala beleške“ za ove redove te sam se osetila u neku ruku posramljeno jer kao da je baš meni rekao da se manem tehnologije i prepustim se trenutku i stvaranju uspomena. Tako da, pouka je sledeća: Brejkersi su jedna dobro uigrana sila vredna poštovanja i čuvanja u internoj memoriji zvanoj um.
Okrećemo se za 180 stepeni i prelazimo na „teški metal“. Mortal Kombat je uspeo da u sekundi oživi „Devedesete“. Zagrejali su nas pesmom „Seljačka buna“ logično, zar ne? Onda je usledila pucnjava sa bine, baklje i dimne bombe ispred bine, a adrenalin je u prvim redovima rastao ludački. Da li smo na stadionu, da li smo na ulici, da li na koncertu? Ne vidim ništa, suze mi idu od dima, ali hoću da skačem, niko ne odustaje i masa generalno eksplodira. Situacija se stišava, ali oduševljenje ne jenjava jer ograda ili bolje rečeno prepreka između benda i publike ne postoji te članovi benda uspešno dolaze do piva ili u šutku. Asocijacije na Mortal su svakako neverovatna energija i brutalni tekstovi, a „ko razume, shvatiće“.
Da je atmosfera u petak bila najbolja, da ne kažem najluđa, pokazao je sledeći bend. Neću reći hrvatski, bila bi preuska kategorizacija, reći ću regionalni i domaći bend jer ih svi koji ih slušaju osećaju kao svoje i bliske. Brkovi su se pojavili u svom čuvenom, ako smem kazati grotesknom, autfitu i svi su ih jedva čekali. Verujte na reč da to nije fraza jer su se ljudi oko mesta na ogradi bukvalno otimali. „Ja hoću da vidim Šemsa!“ „Pa hoću i ja!“ „Ne, ja ga volim više!“ „Ne, nego ja!“ Narode, tačnije, devojkeee, ima mesta za sve, tu je Šemso, velika je bina, široko je Tić polje. Fascinanto mi je bilo to da Brkove u velikom broju obožavaju devojke iako je ženski rod u njihovim pesmama često opevan onako kako nijedna dama ne bi volela da doživi kao „kompliment“. E to je umetnost…znati kako upakovati gorko u društveno prihvatljivo. Rekoh malopre da je široko Tić polje, ali ipak dve bine Hills up-a nisu bile na odgovarajućoj razdaljini. Većina učesnika je manje-više provukla tu činjenicu tokom svojih nastupa, ali Brkovi su bili ti koji su najotvorenije to i rekli vidno dekoncentrisani elektro zvukovima koji su dopirali sa komšijskog stejdža. No, nastup Brkova ništa ne može tek tako ugroziti te su to okrenuli u svoju korist improvizujući razne bitove između pesama. Beskrajno simpatičan trenutak bio je i kada je Šemso pokušao da imitira užički govor. Za moj dojam, atmosfera je bila najjača ovog drugog festivalskog dana, a nastup Brkova stavljam na prvo mesto svoje dnevne top liste. Ne zove im se džabe novi album „Hormon sreće“ jer svojom pojavom samo to izazivaju. Želiš da ih gledaš, da sa njima psuješ i smeješ se u isto vreme i koliko god da si panker ili roker, vuku te geni da prihvatiš i taj turbo-folk element njihove muzike. Sa Balkana smo, džabe da se lažemo.
Drugi dan je zatvorila užička grupa Brat. Iskreno, pravo su iznenađenje na lokalnoj hard core sceni. Kako smo saznali, uskoro će i album i vredi ga čuti. Iako oformljeni tek pre nekoliko godina, imaju ozbiljnu armiju fanova, a pesma „Imamo li problem“ uveliko je hit. Ali ljudi, oni su posvetili pesmu devojci iz Visibabe. <3 Bravo momci, čekamo i ostale pesme. Iako su nastupali poslednji i dobar deo publike je napustio Tić polje, oni su izazvali i veliko iznenađenje kod svojih kolega koji su izašli da vide ko to svira već tokom prve pesme. Verna publika „visila je“ na ogradi i pevala sa njima, a da ne pričamo da je većina bila u njihovim majicama.
Dan treći bio je šlag na torti. Otvorio ga je Kerber, a ja sam koncert posmatrala iz druge perspektive. Recimo, 2/3 nastupa provela sam u dvosedu napravljenom od paleta. Nee, nisam baba. Ugođaj je bio više nego prijatan. Ako te umor lagano hvata, a ne želiš ništa da propustiš, naravno da ćeš se ušuškati u lejzi beg ili na neku fotelju ili dvosed kad ti je već omogućeno. Zvuk odličan, na video bimu se u početku smenjuju slike članova benda iz mlađih dana i program može da počne. Sediš i zamišljaš kako si zapravo u sceni američkog filma kad glavni glumci gledaju film na otvorenom. E, tako je meni bilo prvih nekoliko pesama, a onda sam se odmorila i trk napred u masu. Znam, verovatno sad ide ono:“Koga briga gde si ti sedela“, ali morala sam da dočaram atmosferu jer je za svakoga bilo ponešto interesantno. Meni je bilo interesantno sve. Igrala sam i nagradnu igru. Da li sam nešto osvojila, ostaće tajanstven podatak.
Prvo mesto na mojoj festivalskoj top listi, generalno gledano, zauzeli su Goblini (prvo mesto životne top liste, ali ’ajde sad). Zauvek ću biti fascinirana Golubovom snagom i motivacijom da preleti pola sveta samo da bi odsvirao koncert ili nastupao na nekom festivalu. Za neke tamo klince. Verovatno bi se mnogi zapitali da li je to vredno cimanja, ali svako ko ih je bar jednom čuo uživo video je da vredi. Ljubav i veza koja postoji između Goblina i publike mora da se doživi. I to nije kliše. Što ih više slušaš, imaš sve veću potrebu da ih čuješ ponovo. Neopisiv je osećaj slušati Gobline i svaki pokušaj da se taj utisak objasni, kao da umanjuje njegov značaj jer reči postaju samo niz fraza. Videti Lea i Alena kako praše na Zlatiboru samo godinu dana nakon saobraćajne nesreće koju su tu doživeli dokazuje koja su oni zapravo snaga. Videti Goluba kako se sa ogromnim osmehom utapa u masu koja ga grli i nosi i peva tako da ko ga ne vidi misli da je na bini u sasvim normalnom položaju, ili videti Kokota kako širi ruke ka publici i Fircu koji isijava srećom koja daje ritam je zaista neverovatno. Bojim se da ću ako nastavim da pišem o njima preći u banalnost, a oni zaslužuju samo najbolje tako da… Zamislite sebe kako vozite voz, ka deci iz komšiluka, oslušnite tu lokomotivu i biće dovoljno.
Nakon katarze koju izaziva stari dobri pank, slede lagani tonovi za đusku. Veseli Đura i Mornari nastupali su u kasnim satima poslednjeg dana Hills up-a i na trenutak smo planinu zamenili primorskim krajem. Na naše iznenađenje, uprkos bendovima koji su nastupali pre i posle, Đura je pridobio velike simpatije publike te je bio pozvan i na bis. Očigledno je publici prijalo da uz lagane note pleše bez prestanka u nekom drugom ritmu bez šutki i polivanja pivom.
Hurleur iz Negotina je mladi bend koji je ove godine zatvorio Main stage svojim vrlo ozbiljnim nastupom. Energična svirka od početka do kraja tokom koje su predstavili pesme sa albuma „Ja“ izdatog pred kraj prošle godine. Iz godine u godinu napreduje kontinuirano i čekaju ih još veće bine na kojima će prašiti. Možda je čast zatvoriti jedan festival, možda ne, ali svakako da bina može da progovori rekla bi: „Svaka čast, momci!“.
Za ova tri dana, flora i fauna zlatiborskog kraja razdrmana je u dobrim ritmovima, a Tić polje je vrvelo od različitih žanrova i posetilaca. Od zgodnjikavih devojaka i momaka sa čirokanama do rokera starijih genracija kao i ljubitelja elektro zvuka. Objektivno gledano, svi uslovi su bili obezbeđeni da festival bude posećeniji što se nadamo da će biti u sledećoj godini. Intersantan podatak je da je istog dana počeo i festival u Guči te se nadamo da nije bilo onih koji su se dvoumili gde će skrenuti kod Lučana.
Svako dobro do sledeće godine.
Mina Erić
Foto: Ivana Jovanović
Foto Viva Vops: Andrea Magazin
