Planina Zlatibor obiluje mnogobrojnim atrakcijama za posetioce svih uzrasta tokom čitave sezone. Za najmlađe su tu razni zabavi parkovi kao što su Dino park ili Avantura park. Stariji mogu uživati u dugim šetnjama kroz borove šumice uz odmore u kafićima i restoranima raznih stilova. Nedavno su održani i “Dani pastrmke” u selu Ljubiš. A za rokere, od pre pet godina, ova planina ima i manifestaciju koja na Tić polju okuplja ljubitelje sa svih strana zemlje i regiona-festival Hills Up. Ove godine festival je promovisan pod sloganom “Hills up-Hands up”. Program se odvijana na dve bine- Main i Shuma stage.
Main stage otvorila je grupa Amnezija. Publika se lagano okupljala na Tić polju i itekako uživala u gromkom glasu pevačice Nine. Tako sitna i nežna dominirala je scenom i kupila sve one koji su ih prvi put slušali. Pored svojih pesama, od kojih jedna nosi naziv benda, svirali su i obrade domaćih i stranih antologijskih rokenrol pesama kao što su “Pakleni vozači” od Atomaca, Smakov “Satelit”, ali i “Highway to Hell” AC/DC-a i “Whole Lotta Love” Led Zeppelin-a.
Nakon njihovog nastupa, publika se zbila u prve redove jer je na sceni bila, kako frontmen u jednom momentu reče “mlada i perspektiva beogradska rokenrol grupa”, Riblja čorba. Iako ih mnogi definišu kao “komercijalu” ne možemo zanemariti činjenicu da je Čorba kultni bend uz koji smo svi odrasli i u čijim se pesmama pronalazimo svoje životne situacije od momenta kada smo popili prvo pivo, bili zaljubljeni, patetični, ili pak rešeni da zauvek ostanemo slobodni. Kada smo bili usamljeni ili buntovnici, hrabri ili nesrećni. Ne moramo nabrajati pesme koje su bile, sve su hitovi. Ali, pošto je ovo “dnevnik” izdvojiću tri meni najdraža momenta. Obožavam kada na koncertu Bora izvadi svoj rokovnik i krene šmekerski da čita nove stihove. Ovog puta je poneo knjigu “Pusto ostrvo” za koju je dobio Andrićevu nagradu u Višegradu i iz nje pročitao pesmu “Tica” (u skladu sa lokacijom na kojoj smo, je l’? ) Drugi epic moment bio je kada je Džindžer u potpunom mraku odsvirao maestralnu solažu kao uvod za “Kada padne noć”. Treće mesto, zauzela je “Lutka” koju je otpevala publika a capella. Možda ću sada ja zvučati patetično, ko hoće da mi zameri, neka slobodno izvoli, ali iskreno mislim da ovi “mladići” dugo neće imati konkurenciju.
Nikola Vranjković je svoj nastup započeo pesmom “Fotelja” sa novog albuma, “Veronautika”. Za razliku od Čorbe čije se pesme lagano pevuše, za nastup N. Vranjkovića potrebna je doza koncentracije. U mističnoj atmosferi, ispunjenoj mrakom, Vranjković je bio poput nekog propovednika. Prvi put sam ga slušala uživo i u jednom trenutku razmišljala kako bih, iako verski neopredeljena u Vranjkovićevu poetiku mogla ‘ladno da poverujem. Svoj deo završio je beat boxom kako bi pozdravio ekipu u “Shumi” koju je između pesama uporedio sa komšijom koji zid buši Hilti bušilicom dok vi gledate film. Što bi organizatorima bio suptilan savet da ove dve bine sledeće godine malo udalje. Ono što je bilo interesantno jeste to da je Ivan Zoranović Kiza, koji inače svira klavijature i gitaru, ovaj put bio na bas gitari te su klavijature u ovom matičnom obredu bile žrtvovane. “Dan koji nikad nije došao” ostavljen je za kraj, a publika je bila u potpunom delirijumu.
Hadži prodane duše, takoreći lokalci na ovom festivalu, s obzirom na to da su Užičani, bili su sledeći. Došli su u specijalnom stajlingu. Crno odelo i crvene kravate bili su njihov znak prepoznavanja. Lokalni fanovi zauzeli su svoje pozicije za đuskanje uz pesme od kojih su neke “Zakonodavni organ”, “Vođa” i “Dole u šumi”. Pesma koju uvek sviraju, koja nije njihova, ali je sviraju kao svoju, bila je takođe interesantna. “Vruće stvari” su u pitanju iliti “Hot stuff” Done Samer.
E-play je svoj nastup u kasnim satima započeo instrumentalom “Sedam” nakon koje je usledio “Heroj”, a uz “Retrovizor” su svi neumorno đuskali. “Da budemo samo dobro” i “Srešćemo se neki drugi put” su pesme sa ovogodišnjeg albuma “Sloboda” koje smo ove večeri čuli. “Iluziju” je uvek lepo čuti, ali umor je počeo da svladava i najupornije. Prvo veče zaokruženo je ženskim vokalima, baš kao što je i otvoreno.
Za kraj prvog dana, kao deo Brend Magazina moram pomenuti i svoja zapažanja koja se tiču brendiranja, zar ne? Društvene mreže su najavu festivala ispoštovale maksimalno i sve je bilo prilično transparentno, ali…
Uvek mora biti jedno “ali”. Na celom Zlatiboru, nijedan (bar koliko sam ja tražila) putokaz, bilbord, nijedna smernica ka lokaciji Hills Up-a. Možda je Tić polje na Zlatiboru opštepoznato mesto, ali za lokalno stanovništvo. Ljudi koji su došli sa strane snalazili su se po principu: “Eno ih neki rokeri, šetaju niz put, skreni ka njima, mora da je tamo.” Tako da jedan od dobronamernih saveta bio bi da se festival sledeće godine izreklamira i uživo malo više. Pohvale organizatorima idu za sve ostalo. Odmor uz Jäger nagradne igre, lejzi begove i stolice od paleta su pun pogodak kao i štand sa brzom hranom. Pauze između bendova bile su kratke i neprimetne uz sve pomenuto. Sve u svemu, prvi dan je uspešno održan i obećavao je dobar provod naredna dva dana.
Mina Erić
Foto: Ivana Jovanović
