Kad sam svojim poznanicima spomenuo da planiram letovanje u Albaniji sa porodicom, neki su mi rekli da sam lud, a prijatelji da je to hrabro. Albanija je država koja je srpskoj vojsci omogućila prolaz do Krfa kada joj je to bilo najpotrebnije. Mi smo to možda zaboravili, ali Albanci očigledno nisu. Prvi kontakt sa Albancima tokom putovanja ostvarili smo na odmorištu dva sata pre kraja putovanja. Kada je shvatio da smo iz Srbije prodavac nam je pustio muziku na srpskom i poklonio disk sa miksom albanske i evropske muzike, koji smo slušali narednih 11 dana letovanja. Njihove reakcije na naše srpske tablice nisu bile negativne, kako bi mnogi očekivali. Naprotiv. Svi su nam poželeli dobrodošlicu shvativši da smo iz Srbije, a nekoliko njih nas je nazvalo i braćom, da li zbog gostoprimljivosti, da li zato što smo naišli na grčko stanovništvo u Albaniji ili zato što je oslobodilac Skenderbeg ustvari bio Đorđe Kastratović, ne znam, ali su učinili da iz Albanije ponesem samo lepe uspomene. Ova destinacija ostaje ispod radara turista iz Srbije, te smo imali priliku da otkrijemo Albaniju – skriveno blago Mediterana.
Stanovništvo, kultura i hrana
Retko primećujem visinu ljudi, ali u Albaniji je stanovništvo evidentno nižeg rasta. Ljudi su pretežno tamnije kose. Imam utisak da su vrlo mirne naravi, kako oni sa kojim sam se susreo tokom letovanja, tako i svi Albanci koje poznajem. Ovde su primorci dosta vredniji od ljudi koji žive u primorju drugih država u kojim sam boravio. Svoju decu uče od malih nogu da rade i privređuju. To nije prisilni dečiji rad. Spram svog uzrasta, bave se promocijom apartmana koje izdaju njihovi roditelji, prodajom proizvoda, izdavanjem pedalina i čamaca, pranjem vozila, a oni malo stariji i vožnjom čamaca. Kod nas vlada predrasuda da su svi Albanci islamske veroispovesti. Statistika kaže da je oko 16% Hrišćana od čega 6% pravoslavne veroispovesti, međutim kada krenete ka jugu zemlje imate utisak da je hrišćansko stanovništvo većinsko. To je zato što gro pravoslavnog stanovništva, pretežno Grka živi na jugu, tako da ćete videti dosta crkvica i manastira.
Retko ćete sresti žene sa hidžabom, dok sa burkom nismo videli nijednu. Sa druge strane većina žena na plaži nosi polu-tange. Primetio sam da one koje žele posebno da se istaknu nose crveni kupaći kostim. Toples nisam video za 11 dana boravka, niti čuo da imaju nudističke plaže. Ljudi se ne zatrpavaju u pesak kao u Ulcinju. Nismo nikoga videli da to radi, osim naše dece koja su to naučila u crtanom filmu i odlučila da probaju. Od stranih jezika Albanci najčešće znaju italijanski, ali sve više njih govori engleski, nemački i druge jezike. Zbog znanja italijanskog bio sam siguran da albanski jezik pripada grupi romanskih jezika, međutim njegovo poreklo nije baš najjasnije. Povezuju ga čak sa germanskim jezicima. Kuhinja je mediteranska, slična italijanskoj i grčkoj. Obiluje salatama, testeninama, ribom i morskim plodovima. Nismo planirali da se hranimo po restoranima, ali smo se predomislili kada smo videli cene. Vrhunski su umetnici kada je u pitanju priprema ribe. Probao sam brancin, oradu i pauk ribu i to na tri različita načina. Brancin je stigao sa roštilja, orada je bila punjena dagnjama i nekim predivnim sosom, a pauk riba ispržena u fritezi. Moram priznati da je orada punjena dagnjama najlepša riba koju sam probao u životu. Na testu su bile i divlje lignje. Tu se nisu proslavili. Porcija je bila toliko mala da su se i oni sami izvinjavali. Porcije inače nisu velike. Poseban specijalitet koji sam hteo da probam godinama su žabe. Konačno sam ostvario ovu želju i mogu reći da su bile odlične. Male, ali ih je bilo dovoljno za jedan obrok. Testenine su u različitim formama. To su većinom deca jela. Naučili smo razliku između lingvina i špageta, probali bolonjeze, karbonare, arabiete, a ni one sa običnim paradajz sosom nisu bile loše. Kada smo shvatili koji restoran ima krušnu peć, probali smo nekoliko vrsta pica. Sve su bile izvrsne, bolje od svih novosadskih. Od slatkiša na testu su bile baklave, tiramisu, tofi, trileće i sladoled. Svi su prošli test najvišim ocenama, ali ipak sladoled sa listićima badema odnosi ubedljivu pobedu.
Priroda, infrastruktura i standard
Priroda Albanije je fenomenalna. U to sam imao prilike da se uverim i ranije kada sam putovao kroz severni deo ove države. Flora i fauna je raznovrsna i bogata. Razni kaktusi, palme, masline, borovi i drveće banane „pratiće“ vas gde god da idete. Posebna pažnja se posvećuje cveću. Ima šta da se vidi. Reklo bi se da omiljeni cvet Albanaca izgleda slično beloj radi i kamilici, ali je mnogo veći. Pokraj šetališta u Sarandi nalaze se cvećnjaci sa natpisima svake vrste koja je tu zasađena.
Gde ima biljaka, tu su i insekti. Nekoliko velikih skakavaca smo ugostili u svom smeštaju kao i jednu krakatu stonogu. Vilinske konjice modro plavih krila smo sreli oko Plavog oka (više o njemu u nastavku putopisa). Osice vole da jedu slano kao i u Grčkoj i u stanju su da odvoje komadić mesa i odlete sa njim. Ima ih dosta i u odbrani ne pomaže ni tehnika paljenja kafe koju smo savladali u Grčkoj. Ptičiji svet takođe impresionira. Dok se kupate u moru nadleću vas laste u niskom letu, svijaju svoja gnezda na kućama, u restoranima i drugim građevinama. Domaćini ih većinom ne diraju. Pored njih tu su nezaobilazni galebovi, vrapci, grlice golubovi i krupnije ptice. Dvoglave orlove nismo videli uživo, ali zato su na zastavama, majicama, magnetima, peškirima, loptama, tetovažama i svim mogućim mestima. Albanci se definitivno veoma ponose svojim državnim grbom. Ispod površine vode pronašao sam desetak ribljih vrsta, nekoliko vrsta ježeva, rakova, sasa i jednog morskog crva. U plićacima nema ježeva tako da nema razloga za strah. Desiće se ponekad da vas radoznale ribice gricnu za nogu. Ništa strašno.
Ono što ostavlja najjači utisak je tirkizno plava boja vode u svim rekama koje smo videli. Pored kanala u blizini hidroelektrane Bistrica sam poželeo da živim. Voda u njemu me podsetila na Neretvu, njene kanale i boju vode koja se ne može rečima opisati. U povratku sam vozio suprotnom kolovoznom trakom, samo da budem bliži kanalu i da ga duže posmatram. Ista je situacija i sa bojom mora. Razlog je verovatno belo krečnjačko kamenje koje se nalazi ispod vode. Salinitet u Jonskom moru je dosta viši nego u Jadranskom pa je mnogo lakše ležati na vodi. Na 40 minuta vožnje od Ksamila prema Makedoniji nalazi se vrelo Plavo oko. Nakon par kilometara vožnje po makadamu stiže se do ovog bisera prirode. Vredi odvojiti vreme i obići ga. Voda je prilično hladna, ali ljudi ulaze i kupaju se. Prizor je nestvaran. Boja vode je istinski kao plavo oko, a pored glavnog izvora videćete i dosta malih koji izbacuju mehuriće kroz šljunak.
Prema onome što smo iskusili, mislim da je voda za piće u Albaniji čista, nezagađena i da postoji veliki broj izvora. Dosta se brine o higijeni. Bar jednom dnevno dvorišta se peru vodom, nema divljih deponija, plastičnih kesa po drveću i smetlišta u rečnim koritima. Snabdevanje strujom takođe deluje stabilno. Kablovi su većinom nadzemni, a stubovi dalekovoda često zapušteni i zarđali. Pored puta postoji dosta benzinskih pumpi na kojima cene variraju, kao nigde u Evropi. Gorivo na najskupljoj je 40% skuplje nego na najjeftinijoj. Koliko sam imao prilike da razumem lokalno stanovništvo se cenjka za gorivo na pumpama. Nacionalna valuta je Ljek (piše se Lek). Kurs je oko 122 Ljeka za jedan Evro. Kako je kurs skoro identičan kursu dinara, sve cene možete posmatrati kao da su napisane u dinarima, što je priznaćete vrlo zgodno. Putevi kojim smo se kretali kroz Albaniju su solidnog kvaliteta. Na jednom delu je bio i autoput. Ograničenja brzine su prilično rigorozna, posebno na ukrštanjima sa sporednim putevima. Policije ima dosta, ali deluje da nisu usmereni na kažnjavanje ljudi nego na kontrolu saobraćaja. Nismo videli nijedan radar u Albaniji. Putovali smo iz pravca Ohridskog jezera. Naša konačna destinacija bio je Ksamil. Usput smo videli dosta sela i gradova. U poređenju sa Srbijom čini mi se da ljudi u kontinentalnom delu Albanije žive težim životom. Siromaštvo se oseti kada naiđete na zaprege koje vuče magarac, zapuštene staklenike, napuštena, polurazrušena fabrička postrojenja i mesta u kojima su perionice automobila najveća privredna delatnost. Ako prolazite pored Elbasana biće vam jasno o čemu pričam. U metalurškom kombinatu koji se nalazi u ovom gradu mogu da se snimaju horor filmovi. U poređenju sa standardom u Srbiji čini mi se da je za nijansu niži i da su klasne razlike slične.
Građevine su solidnog kvaliteta. Deluje da ne postoje urbanistički planovi po kojim se gradi. Objekti su obično preblizu jedni drugima, zaklanjaju pogled, a do njih vode uske krivudave uličice. Raspored prostorija u kućama odgovara onom na koji smo navikli. Jedino što se i dalje često ne praktikuje odvajanje tuš kabine od ostatka kupatila. Uobičajeno je da postoji samo otvor za odvod vode na podu kupatila. Muče se i sa olucima i odvodom kišne kanalizacije. Prave ih od plastike, nekad loše pričvršćuju, a nekad zazidaju da ih maskiraju. Ono što je na mene ostavilo najjači utisak kada je u pitanju građevinarstvo jeste umeće gradnje kamenom. Apartman u kome smo boravili sagrađen je od oblutaka srednje veličine sa blokovima od klesanog kamena na uglovima. U unutrašnjosti i spoljašnjosti objekta namerno nije stavljen završni sloj kako bi se videla tekstura kamena. Mnoge kuće su sagrađene od klesanog kamena kompletno. To umeće uklapanja, zidanja, malterisanja, pravljenja kamenih lukova je za poštovanje. Može se primetiti na svakom koraku. Od lukova za cveće u zidovima, preko lukova u kamenim zidićima pored puta do ogromnih kamenih građevina kao što su džamije i tvrđave. Zanimljivo je bilo videti detalje koji se ugrađuju u fasade kao što su gipsane i kamene figurice, srca, poludrago kamenje, oklop od kornjače i slično. Imao sam prilike da slušam o tehnici gradnje koja je primenjena na Starom mostu u Mostaru. Ne znam da li se i ovde koriste metalni klinovi i zalivanje olovom, ali verujem da je receptura maltera slična.
Ksamil
Grci kažu i Ksamili. Moglo bi se reći da istorija ovog mesta počinje 800-1200 godina pre nove ere kada su stari Grci oformili prvo naselje Butrint kod Vivari kanala u neposrednoj blizini današnjeg Ksamila. Nekoliko hroničara se složilo da je Enej boravio u Butrintu nakon pada Troje. Rimski carevi Cezar i Avgust nagrađivali su veterane rimske vojske naseljavanjem u Butrintu. Danas je pod UNESCO zaštitom. Odlično je očuvan i predstavlja jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta u Albaniji. Vredi odvojiti par sati i obići ga. Videćete Amfiteatar, ostatke bazilike, gimnaziju, fontanu, venecijansku kulu, muzej, tvrđavu sa predivnim pogledom na Vivari kanal i još nekoliko drugih arheoloških zanmenitosti.
Kažem moglo bi se reći da istorija Ksamila počinje sa Butrintom, ali ipak Ksamil je osnovan tek 1966. godine u vreme vladavine Envera Hodže kao selo koje se bavi proizvodnjom maslina, limuna i tangerina. Bespravna gradnja Ksamila trajala je sve do 2010. godine kada je porušeno preko 200 objekata od kojih su neki ugrožavali i arheološko nalazište. Prema popisu iz 2011. godine Ksamil ima oko 3 hiljade stanovnika. Imajući u vidu koliko je obala ovog mesta razuđena i koliko objekata je izgrađeno, ovaj broj deluje dosta mali. Kada smo birali mesto za letovanje Ksamil nam se učinio primamljiv jer dosta podseća na Sivotu u Grčkoj. Nismo pogrešili. Brojne plaže, ostrva do kojih se može preplivati ili doći kratkom vožnjom čamcem čine ga Sivotinim bratom blizancem. Ni fizički nisu mnogo udaljeni. Oni su braća po materi – Jonskom moru. Majka im je podarila tirkizno plave oči u kojim turisti uživaju. Kao deca su mnogo plakali zbog razdvojenosti, jer su im suze jako slane i nama koji se kupamo u njima dozvoljavaju da nesmetano ležimo na površini. U međuvremenu su se pomirili sa svojom sudbinom i prigrlili sve one koji se odluče da uživaju u njihovoj lepoti. Sa druge strane ih posmatra otac Krf brinući se da deca zaspu mirnim snom kad sunce zađe iza njegovih leđa. To je jedan od lepših zalazaka sunca koji se može videti. U zagrljaju Ksamila i mi smo mirno spavali u jednoj kamenoj kućici iz bajke. Svaki dan smo obilazili različite plaže, kovrdže Ksamilove kose. Toliko ih ima da nismo umeli da prepoznamo gde koja leži. Da smo ostali dvostruko više verovatno bismo uspeli da ih vidimo sve. Ostaće u našem najlepšem sećanju. Neke po podvodnom svetu, druge po tirkizno plavoj boji, treće po toploj vodi i blaženstvu u smiraj dana, sledeće po snivanju u debeloj hladovini uz šuštanje talasa, šetanju između ostrva po peščanom sprudu, vožnji čamcem, plivanju do ostrva, spuštanju niz tobogan, skokovima u vodu, dečijoj graji, smehu i prvim plivačkim zamasima, dobroj hrani… i tako u nedogled.
Ove godine smo bili dobri i nismo psovali Sunce i ono nas nije spržilo, a podarilo nam je lepu boju. Ksamil kao turističko mesto nudi sve sadržaje koji su vam neophodni. Smeštajnih kapaciteta ima na pretek. Supermarketi su dobro snabdeveni robom. Mogu se naći i pojedini proizvodi iz Srbije kao što su štrudle i Smoki. Restorani, picerije, buregdžinice, poslastičarnice pomoći će vam da ne budete gladni. Ako poželite šišanje, friziranje, kozmetički tretman i to ćete pronaći u Ksamilu. Menjačnice, apoteke, benzinske pumpe, perionice, vulkanizeri, piljare, suvenirnice, turističke agencije i luna park su tu da zadovolje sve vaše potrebe. Ako poželite moped, biciklo, pedalinu, kanu, dasku, čamac, sve ćete pronaći. Jedino nema parasejlinga, vodenih skutera i ronilačkih klubova. Malo teže ćete pronaći peraja ako ih niste poneli. Ronjenje nije previše popularno još uvek. Najpopularnije su daske na kojim se sedi i vesla. Deluje da nisu stvar modernog doba nego tradicija albanskih letovališta.
Ulice su dosta uske. Većinom ne postoje zasebne pešačke staze. Najveća mana je što ne postoji šetalište pored mora. Na jednom od izbočenih poluostrva koje je najbliže ostrvcima nalaze se najbolje plaže iznad kojih su restorani. Ako ne uspete da nađete besplatno parking mesto u ovom delu, tu je nekoliko parkinga koji se plaćaju. Na plaži se takođe naplaćuju ležaljke i suncobrani. Tokom celog dana se šetaju prodavci koji vam nude krofne, voće, semenke, kokice, ali i čajeve, novine i rekvizite za vodu. Sa samog špica popuostrva biće vam potrebno da preplivate samo stotinjak metara da biste stigli na neko od dva susedna ostrvceta. Meni lično su ova ostrva bila zanimljiva za ronjenje. Čamcem možete otići do dva nešto udaljenija ostrva koja su spojena peščanim sprudom. Vredi otići. Nije skupo. Obično nema talasa ili su veoma mali. U daljini možete videti ogromne brodove koji prolaze kroz moreuz između Krfa i Ksamila. Plaže obilazite zavisno od afiniteta. Naći će se po nešto za svakoga. Ima ih toliko mnogo da ih nismo mogli sve obići, čak ni shvatiti gde se koja nalazila jer ima gomila malih uvala.
Saranda
Saranda, Četrdeset svetaca u prevodu sa grčkog jezika tj. Sarande na albanskom predstavlja najpopularnije letovalište u Albaniji. Posebno je popularno među albanskim gasterbajterima. Moram priznati da smo u ovom gradu proveli samo jedan dan i da nije zasenio Ksamil u kome smo proveli preostalih 10 dana. Prvi utisak je loš. Velike saobraćajne gužve, mnogobrojni hoteli koji se ređaju jednan uz drugi i jedan iznad drugog, hotelski kompleksi sa privatnim plažama na koje smrtnici ne mogu ući, luksuzni kafići i restorani iznad vode koji zauzimaju mesto kupalištima, a povrh svega veći deo šetališne zone i javne plaže se renovira. Nisam to nigde ranije napomenuo, ali imam osećaj da u Albaniji postoji trend da se od mora često pravi bazen, tj da se plaža ili malo stenovitija obala ozida, zalije betonom i napravi bazen ili „pristanište“ za kupače. Valjda to proizilazi iz onog graditeljskog umeća koje sam pominjao. Nadam se da se to neće desiti u renoviranju šetališta i javne plaže, ali betonski blokovi koji čekaju montažu slute na ovaj scenario. Deo šetališta i javne plaže koji je i dalje dostupan predstavlja najlepši deo Sarande za moj ukus. Baštice sa različitim vrstama cveća, drveće banane, četinari neopisivog izgleda koji podsećaju na moje omiljeno drvo aurakariu, fontana, dečije igralište, , džinovsko sidro, spomenici i klupice koje se nalaze uz šetalište čine da se prvi utisak o Sarandi popravi.
Iznad šetališta je stari deo grada koji podseća na Kotor i Dubrovnik po kamenim stepenicama i građevinama od klesanog kamena. Nađe se i po neka stara napuštena građevina koja jedva odoleva zubu vremena. Posetili smo restoran koji je na internetu ocenjen najvišim ocenama i probali hranu. Usluga je bila vrhunska, jela ukusna, a cene pristojne. U smiraj dana odlučili smo da obiđemo tvrđavu Lekuresi iznad grada. Do tvrđave se stiže uskim i vijugavim putem. Preporuka je da se obavezno ide svojim kolima ili taksijem. Usput se pruža pogled na kontinentalni deo Albanije u zaleđu Sarande. Lekuresi je sagradio sultan Sulejman Veličanstveni da bi kontrolisao luku Sarande i drum prilikom napada na Krf. Sa tvrđave pogled kruži od nacionalnog parka Butrint, preko Ksamila, malih ostrva, velikog Krfa do Sarande i smiraja sunca na horizontu. Saranda sada nekako lepše izgleda prekrivena nijansama crvene, narandžaste, žute i ljubičaste boje. Deca su se ipak najviše obradovala nestašnom majmunčetu u kavezu, koji je prava atrakcija tvrđave. Da smo imali više vremena verovatno bismo obišli i plaže koje okružuju ovaj grad pa bih doneo još pozitivnije utiske. Ovako Ksamil ostaje da dominira.
Sveti Jovan
Shengjin na albanskom je mesto u kome se turizam intenzivno razvija. Priroda mu nije podarila najlepše more i plaže, ali se u ovom delu Albanije grade luksuzni hoteli sa velikim bazenima, sadržajima i uslugom nalik na onu u Turskoj i Egiptu sa „all inclusive“ ponudom. Ovo sam imao prilike da iskusim kada sam pre nekoliko godina boravio u jednom od hotela poslovno. Vidi sa da je veliki novac uložen, ali je turizam i ugostiteljstvo još uvek u razvoju. Mali procenat osoblja je znao engleski jezik, a u hotelskom restoranu se čeka na hranu i po 40 minuta.
Šetalište je lepo uređeno. Dominiraju restorani sa imenima gradova sa Kosova kao što su Prishtina, Mitrovica, Prizreni, Gjakova i Suha reka. Razlog je jednostavan u ovom mestu je luka koju je Albanija ustupila Kosovu na korišćenje kako bi imali izlaz na more. Zanimljivo je da su ovaj grad crnogorska i srpska vojska oslobodile od Turaka. Desetak godina kasnije grad je nazvan Wilson po američkom predsedniku koji je Albaniji pomogao da vrati suverenitet. Na dvadesetak kilometara od Svetog Jovana nalazi se restoran u kome sam imao najlepši obrok u svom životu. Ni jedno jelo se nije toliko isticalo da bih rekao da je bilo najbolje u životu, ali ručak od početka do kraja definitivno jeste. Ovaj restoran je pravi primer albanske gostoprimljivosti sa jedne strane i niskih cena sa druge strane. U njemu se služi samo hrana proizvedena na gazdinstvu koje okružuje restoran. Dok prolazite kroz imanje i približavate se restoranu vi gledate delove svog obroka. Kako u baštama tako i patke, prasiće i ovce koje hodaju okolo. Obrok je započeo sa aperitivom proizvedenim od nara, zatim predjelom od sušenog paradajza, pečurki, mladog sira, slanine, kobasice, punomasnog sira, kozjeg sira u soku od borovnice, a nastavio sa jagnjećim rebarcima uz kisele krastavčiće, masline, prepeličija jaja, pite od zelja, grilovane tikvice, sve perfektno servirano, a najveće oduševljenje doživeo sam kada sam shvatio da su cvetovi bundeve koje sam do malopre gledao u bašti sada stigli napunjeni sirom i ispohovani. Ako ste mislili da je ovo kraj obroka prevarili ste se. Ovo je uvertira. U jednom momentu se pojavilo nekoliko konobarica sa mačevim u rukama na kojim je nanizano meso kao na ražnjiću. Sinhonizovanom akcijom na komandu šefa restorana su sve skinule meso sa mačeva na tanjire. U međuvremenu su stigli i pačiji bataci sa projom preliveni medom. Ulsedio je desert koji je izazvao posebno oduševljenje. Na tanjiru su se odjednom našle voćke iz bašte, kolač sa šumskim jagodama, slatko od drenjina i jedan kamen sa otvorom u sredini u koji je bio zaboden štapić. Na kraju štapića nalazio se sladoled ulupan sa nanom. Taman kada smo mislili da bolje od ovoga ne može biti, svakom je stigla velika ružičasta kugla na tanjiru. Pomislih: možda će nam sad proricati sudbinu kao neke gatare, a onda videh kašiku pored tanjira. Objasnili su nam da kašikom trebamo razbiti kuglu. To i učinismo. Razbila se par milimetara tanka kora ledene kugle koja je zamirisala na ružino ulje, a u sredini se pojavila još jedna porcija sladoleda. Ovaj put sa drugim ukusom. Ovo je bio vrhunac gurmanskog doživljaja za taj dan. Nadam se da sam vam na adekvatan način približio ovaj nesvakidašnji obrok, mada slike govore više od hiljadu reči.
Turistima se nudi mogućnost da kupe suhomesnate proizvode, sireve, jaja, slatko vina i druge domaće proizvode. Od nedavno postoji mogućnost smeštaja u tradicionalnom objektu drvene gradnje i drugom nesvakidašnjem koji spredstavlja spoj stakla i kamena. Nije loše razmotriti kao opciju za smeštaj ukoliko putujete iz pravca Crne Gore.
Đirokastra
Gjirokaster (na albanskom) nemojte propustiti ukoliko dolazite iz pravca Makedonije. Naziv Đirokastra potiče od grčkih reči koje u prevodu znače Srebrni dvorac. I stvarno ovo utvrđenje je pravo blago. Nalazi se na 300 metara nadmorske visine. Kulu sa satom vidite iz podnožja grada a dok se popnete do nje trebaće vam dosta snage i energije osim ukoliko odlučite da ne idete prema saobraćajnim znacima nego joj priđete vozilom iz centra grada kroz uske strme kamene ulice sve do ulaznih vrata tvrđave. Nama je trebalo više pokušaja da to učinimo ali smo na kraju uspeli. Unutra vas očekuje kolekcija od preko 30 vojnih topova iz različitih istorijskih epoha, mali tenk, olupina aviona, muzej, zidine tvrđave, nekadašnji zatvor, agora, prostrani plato sa pozornicom, gde se održava tradicionalni festival folklora, zatim sahat kula i nezaboravan pogleda na grad Đirokastra koji se nalazi pod UNESCO zaštitom.
U starom jezgru grada su uske uličice sa kamenim kućama i pločnicima u kojim vredne zanatlije prave proizvode od kamena, drveta, vune i raznih drugih materijala. Zaštitni znak su proizvodi isklesani od kamena. Možete po povoljnim cenama kupiti nesvakidašnje kamene skulpture koje nisam nigde drugo video da se izrađuju niti prodaju. Ambijent je sličan onom u mostarskom Kujundžiluku ili sarajevskoj Baš čaršiji. Zanimljivo je da u ovom delu Albanije živi 14 vrsta slepih miševa od kojih su većina zaštićene vrste. U ovom gradu rođen je Enver Hodža.
Valona
Vlora, Vlore kako je nazivaju u Albaniji je takođe jedno od popularnijih letovališta. U ovom putopisu ćemo samo spomenuti Valonu, a narednih godina planiram da je obiđem i da vam pišem o njoj. Već sada znam da želim obići Grama, Lovizi i Brisani uvale, Himare, Porto Palermo i Drymades plaže, Dafina i Secret Paradise pećine, arheološko nalazište Apolonia i mnoge druge zanimljive lokacije koje mapa sakriva.
Zahvalan sam svojoj porodici i svom automobilu što su mi omogućili da ovo letovanje bude stvarno odmor. Do sledećeg pisanja ostajte zdravo.
Tekst i foto: Nebojša Đurasović
NAPOMENA: Preuzimanje teksta i fotografija je dozvoljeno isključivo uz linkovanje i potpisavanje izvornog mesta objavljivanja.
