Home Aktuelno Sankt Petersburg sasvim lično

Sankt Petersburg sasvim lično

0
Sankt Petersburg sasvim lično

Sankt Petersburg, St. Peterburg, Petrovgrad, Piter, SPB, Lenjingrad, Severna Venecija, nekadašnja carska prestonica Rusije.

Grad je dobio ime po Svetom Petru, zaštitniku carske porodice. Nakon šest dana u gradu vreme je da podelim utiske. Podseća me na mnoge gradove u kojim sam bio. Liči na Ljubljanu po brojnim mostovima, pretežno metalnim, iz više delova postavljenim pod različitim uglovima, na Trst po prostranim trgovima i ulicama pokraj kanala, Beč po velelepnim građevinama, dvorcima, baštama, na Prag po zlatnim kupolama i kapijama, na Pariz po širokim bulevarima, Brisel, po parkovima nepravilnih oblika u kojim se možete izgubiti, ali nikako ne liči na Veneciju, iako ima brojne kanale. Njima ne plove gondolijeri, nema građevina koje voda zapljuskuje, nema duha Mediterana, niti romantike.

U gradu postoji 580 mostova od kojih je 20 pokretnih. Svi pokretni mostovi otvaraju se u dva sata svake noći, kako bi propustili velike brodove na Nevi. Mostovi imaju teške metalne ograde sa motivima iz ruske istorije.

Kultura

Razlog dolaska u Petrovgrad. Još dok sam bio dete, majka mi je pričala o velični Ermitaža, o kulturno-istorijskim znamenjima koje čuva. Slušao sam kasnije i statistiku da je potrebno mesec dana za obilazak muzeja, kada bi se čovek zadržao izpred svakog eksponata 5 sekundi. Sa druge strane, prilikom posete Moskvi nije bilo dovoljno vremena da se obiđe Piter niti Carsko selo. Ova dva motiva su bila ključna da poslednjih dve godine tražim priliku da posetim drugu prestonicu Rusije.  Jednu priliku sam propustio zimus, kada sam bio poslom u Estoniji. Iz Talina se može stići sa 6-8 sati vozom ili autobusom. Može i brodom kada more nije zaleđeno.

Konačno, pružila mi se prilika početkom oktobra, da nakon završenog posla, u Helsinkiju sednem na voz i za 3,5 sata udobne vožnje međunarodnom linijom stignem na željenu destinaciju. Voz košta 79 EUR u jednom pravcu i isto toliko u drugom pravcu. Nije moguće kupiti povratnu kartu, ali možete rezervisati karte putem interneta i ostvariti popust na rane rezervacije za plaćanje preko 14 dana ranije. Pre nego što sam krenuo malo sam se raspitao kod poznanice koja je bila u Piteru, šta obići, gde se smestiti i slično. Po dolasku sam uzeo mapu i prostudirao šta je najbitnije i kojim redosledom krenuti. Odlučio sam se da prvo obiđem Petropavlovsku tvrđavu. Prvi kulturološki šok je bio u metrou, kada sam shvatio da ne drže svi mobilne telefone u rukama. Polovina ljudi čita knjige. Sišao sam sa metroa na stanici, koja nad zemljom, izgleda kao NLO, prošetao obližnjim parkom i naišao na makete najzanimljivijih građevina. Tu sam shvatio da sam doneo dobru odluku sa čim početi.

Imao sam priliku da pogledam građevine sa svih strana, da se upoznam sa njima i procenim koje su mi najinteresantnije. Nakon kraće šetnje oko zoološkog vrta stigao sam do ulaza na ostrvo gde je podignuto utvrđenje. Ostrvo je spojeno sa kopnom predivnim drvenim mostovima, okruženo vodom i travnatim površinama.  Šetnja po ostrvu omogućila je predivan pogled na grad. Iako sam očekivao da je tvrđava na brdu te da će pogled biti bolji, bio sam zadivljen prizorom sa druge strane reke. Ermitaž, Zimski dvorac cara Petra, kupola Isakijevog hrama, mostovi, Vasiljevsko ostrvo i brodovi koji plove po najširem delu Neve.

Neva je inače široka 500 metara, a ovde 1300. Nastavljam laganu šetnju plažom koja deli tvrđavu od reke. Stižem do glavne kapije. Prizor podseća na Nišku tvrđavu. Sa vrata se čuje vesela muzika. Na bini su deca odevena u tradicionalne nošnje, pevaju se pesme sa Kavkaza, mali vitezovi se bore drvenim mačevima za naklonost svojih malih princeza, deli se kuvano vino i pite sa sirom i mesom.

Šetnjom po tvrđavi stižem do hrama Petra i Pavla koji svojim visokim šiljatim zlatnim krovom prodire kroz oblake. Puštaju me u crkvu kao vernika iako je radno vreme već završeno. Unutra sve velelepno, pozlaćeno, i prepuno grobnica ruskih careva i članova njihovih porodica.

Bacam poslednji pogled na ovaj nesvakidašnji prizor i odlazim da napravim još neku fotografiju dok nije počela kiša. Ogroman helikopter nadleće kompleks. Mislim da su u pitanju turističke ture vazduhoplovom. Izlazim sa tvrđave i zapažam lepu kupolu na horizontu i dva minareta. Kroz parkove i preko ogromnog bulevara probijam se do džamije. Teško je pronaći poziciju za lepu fotografiju. Nekako sam uspeo, ali se trudim da zabeležim prizor u dugotrajnu memoriju svog mozga. Iznad ulaznih vrata je svod oblepljen sitnim mozaik pločicama i u njemu gomila malih svodova, koji izgleda da stoje nepomično vekovima. Divim se majstorstvu umetnika i nastavljam dalje.

U blizini mosta opažam interesantnu siluetu koja podseća na veliko zvono koje stoji na zemlji. Prilazim i shvatam da je u pitanju mala crkva Svetog trojstva. Ulazim unutra na bogosluženje. Sveštenik kadi sve prisutne, a pevci pojaju tako lepo da se ne može uporediti ni sa jednim zvukom koji dolazi iz naših pravoslavnih hramova. Okađen tamjanom i zvukom izlazim i žurim ka centru grada da vidim ovu krasotu pre mraka. Čuje se rok muzika sa Trga dvoraca, a oko njega ravne i zaobljene velelepne građevine koje većinom pripadaju Ermitažu. Shvatam zašto se muzej ne može obići za jedan dan. Uz pomoć Gugla saznajem da predivni lukovi, ravni Triumfalnoj kapiji, pripadaju zgradi Generalštaba. Ispred Ermitaža parkirane su kočije loptastih oblika. Pretpostavljam da je Pepeljuga negde na balu i odustajem od čekanja.

Za one manje romantične zanimljivo je primetiti da se na trgu ne oseća neprijatan miris konjske balege kao u npr. Beču. Narednih dana sam video kočijaša koji riba asfalt nakon što je pokupio deo konjske snage sa trga. Uživam u predivnim izlozima i predstavi majstora poia koji izvode šou sa vatrom. Šetajući se nailazim na hram Spas na krvi, koji i po mraku izgleda impresivno, podsećajući na simbol Moskve – hram Vasilija Blaženog. Do stanice metroa nailazim na par uličnih svirača i bendova koji zvuče savršeno. Snabdevam se tradicionalnim ruskim proizvodima, spremajući degustaciju za naredne dane.

Dolazim u svoj topli privremeni dom i pravim planove za Ermitaž. Kartu kupujem preko interneta i to dvodnevnu i skidam aplikaciju vodiča kroz muzej. Preskačem dugačku kolonu kineskih turista na ulazu i lagano započinjem obilazak. Jordanske stepenice, egipatske mumije, grobnice, mnogobrojni eksponati za koje shvatam da su stečeni u osvajanjima i razmenom sa drugim muzejima. Najveću atrakciju muzeja trenutno predstavlja Paunov sat.

To je poklon princa Potemkina Katarini Velikoj. Od 18. veka oduševljava posetioce svojim spektaklom tri pevačke ptice – sova, paun i petao – i sada je jedini veliki primer robotike 18. veka koji je preživeo nepromenjen u 21. veku. Sat počinje predstavu jezivim zvukom na koji sova okreće glavu, zatim se oko sove okreće kavez sa zvončićima po obodu. Potom paun graciozno okreće vrat i polako podiže rep nakon čega se okreće pokazujući svoju gracioznost. Spektakl se završava podizanjem glave petla i kukurikanjem. Ciklus treba da predstavlja kraj noći i izlazak sunca, što ukazuje na kontinuitet života. Navijanje sata skriveno je u pečurki ispred, a veverica, lisica i druga stvorenja kriju se među metalnim lišćem. Paunov sat je u funkciji jednom nedeljno, sredom. Ovaj eksponat je retko izložen i imao sam sreće što sam ga video.

Pažnju mi privlači carski presto, figure iz 12-13. veka pre nove ere, ali najviše sam zadivljen onim što ostali posetioci ne primećuju. Većina podova urađena je savršenom intarzijom različitih vrsta drveta i to su najbrojniji eksponati koji traju vekovima i koji se svakodnevno uništavaju.

Žao mi je što ne postoji obaveza da se nose nazuvice kako bi se ovi predivni podovi zaštitili. Gledajući u podove izgubio sam se u muzeju. Nije problem nastaviti razgledanje, ali ne mogu da pratim audio vodič koji ide određenim redosledom. Narednih sat vremena obilazio sam muzej bez vodiča, sve vreme tražeći malu belu sobu za ručavanje. Kada sam je konačno pronašao shvatam da je upravo to prostorija u kojoj su uhvaćeni Romanovi u vreme revolucije.

Pronalazim sliku crnogorskog generala Miloradovića, koji je bio jedan od 332 komandanta u odbrani od Napoleona. Nailazim na hrvatske turiste i njihovog vodiča i pridružujem im se poluprimetno. Bilo mi je lakše slušati poznat jezik, nego naprezati mozak da bih preveo ono što govori audio vodič. Ispratio sam kolekcije holandskih, italijanskih slikara, raskošne dvorane sa ogromnim lusterima, duborezima i vazama i samostalno nastavio ubrzanim korakom kako bih video ostatak muzeja. Na izlazu saznajem da dvodnevna karta nudi mogućnost obilaska još četiri različite postavke u muzejima koji su u nadležnosti Ermitaža i radujem se ovoj vesti.

U večernjim satima obilazim Isakijevski hram i spomenik Petru Prvom i odlazim da pravim plan za Carsko selo. Odlučujem se da idem metroom i gradskim prevozom do Carskog sela, odnosno mesta Puškin, u kom se nalazi (mesto nosi ime Puškin jer se on ovde školovao). Nakon poslednje stanice metroa, prolazim pored natpisa za Balkanski trg i lako pronalazim autobus koji ide za Puškin. Ako imate problema sa kamenom u bubregu toplo preporučujem sedenje iznad točkova u ruskom prigradskom autobusu. Pouzdano razbija kamenje najtvrđeg sastava.

Ulazim u Katarinin vrt (u okviru Carskog sela) i šetam se od jednog do drugog objekta. Predivna šuma drveća svih vrsta se nalazi okolo. Prolazim pored turskog kupatila, koje podseća na džamiju, male piramide, predivnog mosta i skulptura iz kojih izbija voda. Vidi se da je sve izgledalo savršeno dok je Katarina dolazila ovde, a da se sada ne brine baš najbolje o parku. Za mene je Carsko selo imalo poseban značaj jer sam gledao dokumentarni film, koji govori o tragediji koju su doživela deca Romanovih nakon revolucije, a koja se većinom odvijala u Carskom selu. Na žalost ili na sreću Rusi o tome ne govore ni jednu jedinu reč. Valjda se stide tih nemilih događaja.

Saznajem da je tokom drugog svetskog rata sve spaljeno do temelja i da je dugi niz godina posle rata sve renovirano. Sa saznanjem da je u dvorcu sve staro samo nekoliko decenija, lagano gubim želju da ga obiđem. Bezvoljno stajem u red zajedno sa stotinama kineskih turista i turista iz bivših sovjetskih republika. Sa jednim od njih dolazim u konflikt. Čovek me uoporno optužuje da sam upao preko reda. U jednom momentu on me rukom sprečava da prođem kapiju, a njegova devojka me vuče za kapuljaču. Sve je bilo na ivici fizičkog obračuna. Obuvam nazuvice koje bi mnogo više priličile Ermitažu nego dvorcu u Carskom selu gde je sve novo. Obilazim sve prostorije u roku od 20 minuta, preskačući turiste koji slikaju svaki delić dvorca. Svuda je isti pozlaćeni duborez, pa još zaštićen pleksiglasom u blizini vrata, u gotovo svakoj prostoriji nalazi se skoro ista kaljeva peć, a eksponati su doneti sa drugih lokacija. Imajući sve navedeno u vidu Carsko selo mi je ostavilo gorak ukus. Ne bih ga preporučio turistima. Sa druge strane nisam stigao da obiđem Peterhof, dvorac sa najvećom fontanom na svetu. Nadam se da će se pružiti prilika nekada opet. Metroom dolazim blizu Vasiljevskog ostrva, i započinjem treći dan obilaska Petrovgrada.

Na Vasiljevskom ostrvu dominiraju dve velike kolonade posvećene bogovima mora. Između njih u polukrugu se nalazi lepo orezano drveće, a sa druge strane tri velike zgrade. Iza ovih zgrada nalaze se Zoološki muzej i  Akademija nauka sa leve strane i Puškinova biblioteka i Pavlovljev institut sa desne strane. Sa ponosom se prisećam Pavlovljevog refleksa, o kome smo učili na fakultetu.

Odlučio sam da iskoristim svoju dvodnevnu ulaznicu za muzeje u nadležnosti Ermitaža, tako što ću početi obilazak posetom Menšikovoj palati. Menšikov je bio prvi gradonačelnik Petersburga i carev najbolji prijatelj. Car mu je dodelio ekskluzivno zemljište na Vasiljevskom ostrvu, gde je Menšikov sagradio najveću palatu od kamena u to doba. Tu su se održavale sve značajnije svečanosti i balovi. Danas je Menšikova palata muzej. Meni je bio veoma interesantan.

Pre svega jer nema gužve, eksponati su autentični – kneževe lične stvari, nameštaj, balska dvorana, ali mi je pažnju najviše privukla kolekcija peći na drva koju čine eksponati sakupljeni sa raznih strana sveta. Sledeći na redu je Zimski dvorac cara Petra I. Postavka nije velika, ali nema gužve i eksponati su mi bili krajnje zanimljivi. Prvo sa čim se susrećete jesu konjske kočije, top, dečije saonice i saonice za bebu. Sledi niz malih soba koje su otkrivene u renoviranju dvorca 1976. godine u kojima su pronađene careve lične stvari i kolekcija vina stara preko 100 godina. Ovi lični predmeti su izloženi, a u susednoj prostoriji se nalazi carski presto iz tog vremena i careva posmrtna maska.

Sledeći muzej koji je u nadležnosti Ermitaža nalazi se u zgradi Generalštaba. Pre nego što naiđete na prvi eksponat hodaćete par stotina metara kroz ogromne prostorije visoke po dvadesetak metara. Prvi eksponati uzeti su od afričkih plemena, a zatim slede prostorije u kojim se krije deo ruskog blaga. Između ostalog tu su pokloni koje je carska porodica dobijala prvenstveno od stranih diplomata, garderoba koju je nosila carska porodica, gardisti, ali i vredni primerci poklona izrađenih od strane Faberžea.

Srećan i zadovoljan postavkama koje sam video tokom dana krećem u potragu za Boršč čorbom. Vreme je da se oseti ukus ruskih specijaliteta. Pronalazim restoran na čijim vratima piše da je bio proglašen za restoran godine po oceni Trip advajzera. Gledam cene u meniju. Pristojne su. Ulazim unutra i divim se uređenju. Sve je u drvetu. Starinski uređeno. Ističu se kolačići u teglama koje stoje na policama i kolekcija vina. Pitam kelnera gde da se smestim, naglašavajući da je večera za jednu osobu. Na moje iznenađenje kaže mi da mogu da biram. Naravno da sam odabrao najlepše mesto pored prozora. Gledam prolaznike, studiram meni i biram Boršč čorbu, zbog koje sam i došao, ali tu je i Stroganov, čoko trafl, sok od šumskih plodova i zeleno-crni čaj sa dodatkom lekovitog bilja. Uživam u večeri nagrađujući sebe za otkrivena blaga Petrovgrada. Osoblje, uslužno i  ljubazno do kraja, opravdava titulu koju nosi restoran Abrinosov. Istraživanjem na internetu saznajem da je osnivač restorana poslastičar i da u drugom delu postoji mali muzej poslastičarstva.

Sutradan obilazak započinjem šetnjom Mihajlovskom baštom i Marsovim poljima.

Mihajlovska bašta je predivna, čak i u jesen. Boje se prelivaju od nijansi zelene, preko braon, bordo do oker i žute, pa se preslikavaju na površinu vode. Mladenci se slikaju na mostovima i oseti se romantika u vazduhu. Verujem da je prizor leti još lepši.

Na Marsovim poljima nije imalo šta mnogo da se vidi. Crveni sitni šljunak podseća na površinu Marsa, a večna vatra u parku na heroje poginule u borbi za slobodu Lenjingrada. Ovo je jedino mesto gde sam stekao utisak o stradanju grada u Drugom svetskom ratu. Lenjingrad je inače jedan od gradova heroja koji su najviše postradali tokom rata. To ne bih znao da nisam u Moskvi naišao na ovaj podatak. U Lenjingradu, odnosno Petrovgradu se to ne ističe. Sve je usmereno na predstavljanje grada kao carskog, a ne komunističkog. Put me vodi do Crkve prolivene krvi.

Spoljašnjost crkve je lepša od spoljašnjosti crkve Svetog Vasilija Blaženog u Moskvi, mada podseća svojim kupolama. Kažu da je i ikonostas u unutrašnjosti veličanstven, ali to na žalost nisam mogao da vidim, jer je renoviranje u toku. Ako biste me pitali šta bih istakao kao najlepšu građevinu u Petrovgradu to je upravo crkva Prolivene krvi. I stvarno se nalazi na većini suvenira. Nadao sam se da ću pronaći neku popodnevnu turu za obilazak Peterhova (dvorac sa najvećom fontanom na svetu), ali na žalost poslednji polazak je bio u 14 časova.

Pronalazim turističku turu, koja mi deluje interesantno. Ukrcavam se i brod kreće lagano ispod mostova, do broda Aurora sa koga je topovskom paljbom dat znak za početak revolucije, prolazimo još neka lepa crkvena zdanja za koje nije bilo vremena da se obiđu i stižemo do Gasprom Njeft Arene sagrađene za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu.

Deluje impozantno, kao ogroman leteći tanjir. Neposredno posle Arene približavamo se upravnoj zgradi Gasprom Njefta. U nekim momentima vidi se cela, a u drugim njen vrh probija oblake. Vraćamo se polako do polazne stanice posmatrajući luksuzne zgrade, brodove, ali i zgrade za socijalno stanovanje u kojim su živeli mnogi poznati umetnici.

Pretražujem internet i nalazim da Faberžeov muzej radi do 21 čas. Obradovan ovom informacijom tražim maršrutu kako da dođem do njega. Pronalazim ga brzo i krećem u obilazak. Drago mi je što sam obišao ovaj muzej poslednji jer je stvarno stavio krunu na utiske o gradu. Tu je skriveno najveće blago porodice Romanov. U pitanju su predmeti koje se su članovi porodice poklanjali jedni drugima obično za Vaskrs.

Uobičajena su bila jaja, luksuzno izrađena u fabrici Faberže, ali kada je ovaj običaj dosadio, luksuzno ukrašena jaja su postala kutije za još luksuznije poklone koji su se krili unutra. Izrađivani su satovi sa pticama na vrhu i satovi u obliku drveća sa velikim brojem listova od dragog kamenja sa pticom na vrhu koja izlazi na pun sat. Tu su i razni drugi eksponati koje je proizvela firma Faberže, ali i mnogobrojni drugi vredni predmeti vezani za vladavinu porodice Romanov kao što je zlatno i srebrno posuđe, nakit, kutije za nakit, tabakere, ramovi za slike, minijature i slično. Svaki eksponat ovog muzeja sam uslikao jer nisam naišao ni na jednu stvar koja mi se nije svidela. Posebno bih istakao način na koji su osvetljena ulja na platnu.

U polumračnim prostorijama, svetlost pada samo na površinu slike i ističe je. Na ovaj način ulja na platnu deluju nestvarno dobro, kao vitraži. Kolekcija ikona je takođe nešto što je vredno pažnje. Našao sam desetak ikona Svetog Nikole izrađenih od luksuznih materijala.

Ljudi u Petrovgradu

Očekivao sam visoke plave ljude u Petrovgradu, Međutim ispostavilo se da sam jedan od najviših među njima, a ni plavušani i plavušice ne dominiraju suvereno. Dosta ljudi je veoma niskog rasta. Tokom dana retko ćete videti našminkane žene. Eventualno izvuku trepavice. Valjda bi im ostalo oprale kiše koje su česte ili bi se šminka pretvorila u inje zbog niskih temperatura. Lepe su i bez šminke. Odišu prirodnom lepotom, mada ima dosta onih koje su investirale u punjenje usana.  Nisu doterane kao žene na ulicama Beograda i Novog Sada. Mit o ruskim damama je malo poljuljan, mada se može naići na po neku rusku lepoticu, koja nije čedo proseka. Neke od njih se drže za ruke, a dve su se i poljubile onako francuski na ulici. Ili je Pussy Riot donela neke promene ili Peterburžani i Peterburžanke inače nisu tako konzervativni kako bi većina nas pretpostavila. Među običnim ljudima na trgovima se mogu videti i neki sasvim neobični likovi, prinčevi, princeze, Lenjin, veverice, zebre, kosmonauti. Nakon što se slikate sa njima zatražiće vam „skromnih“ 500-1000 rubalja za zadovoljstvo koje su vam priuštili.

Opalo lišće u parkovima nema mira od devojaka koje ga preturaju, birajući i skupljajući ono najlepše. Mislim da se od toga prave venci za glavu. Veliki broj Peterburžana je uniformisan u različite vrste i boje uniformi koje dosta podsećaju na vreme komunizma. Ne umem da razlikujem koje su policijske, železničke, komunalne, vojne ili paravojne, ali ih nije mali broj. Gledajući lica ljudi u Petrovgradu, prepoznajem crte mnogih Novosađana i Novosađanki pa se pitam, da li su im geni iz ovih krajeva ili je to samo podudarnost.

Ako započnete razgovor sa nekim od Rusa, brzo ćete naići na pitanje da li znate ruski, kako to da možete da razumete šta piše, a ne možete da pričate. Imajući u vidu da sam bio sam u velikom gradu, koristio sam ove momente da što duže pričam. Počinjao sam od staroslovneskog jezika, Vuka Karadžića, pisao im naša slova. Ipak, ovo nije bilo dovoljno. Petog dana sam počeo da čitam natpise na ruskom naglas i pričam i sam sa sobom u nedostatku sagovornika.

Standard

Pružila mi se prilika da sa nekoliko stanovnika Petrovgrada progovorim o platama. Kažu da je prosek  pedeset hiljada rubalja, odnosno 83 hiljade dinara. Ne bih mogao da uporedim standard sa onim u Srbiji jer ne znam koliko su svi troškovi života. Neke komunalije koštaju manje (koje se tiču energenata), neke više, ali nisu mi poznate cene kirije, koja dosta utiče na kućni budžet. Sa jedne od reklama u metrou sam izračunao da kvadrat stana na periferiji grada, udaljen 10-ak minuta hoda od metro stanice košta 2000 evra. Poredeći sa Moskvom deluje mi da se živi dosta siromašnije. Ljudi su obučeni prilično skromno. Nose se dugački mantili, kaputi i jakne. Bilo mi je zanimljivo videti kombinacije ovih odevnih predmeta sa pantalonama „poplava u kući“. Cene u prodavnicama su pristojne. Otprilike kao i kod nas. Alkohol je povoljnijih cena, ali se može kupiti samo do 22h. Postoje proizvodi koji su zastupljeniji i jeftiniji. To se pre svega odnosi na ribu i morske plodove i ikru i specijalitete od ribe. Ono što je meni upalo u oči (a kasnije i u usta) su prepeličija jaja. Prodaju se po ceni od 5 dinara po komadu tj. 100 dinara za pakovanje od 20 komada. Tako sam odlučio da imunitet u Petrovgradu branim jajima. Bilo je zanimljivo i videti pihtije upakovane u fabričko pakovanje. Naravno da nisu ostale u rafu. Tu su i neki sušeni sirevi slični češkim koji mogu i da se prže.

Nije da sam sve vreme sam pripremao hranu. Isprobao sam i specijalitete u jednom od boljih restorana. Boršč i Stroganov su bili više nego ukusni po cenama istim ili nižim nego u našim restoranima. Normalno je da jedna osoba u kafiću naruči pola litra votke i iskapi sa prijateljem. Po proizvode većeg kvaliteta se ide u obližnju Finsku. Pored kvaliteta, dobije se povrat PDV-a i to još u vozu.

Na ulicama se voze svetske marke automobila solidnog kvaliteta. Kad se baci pogled na parkinge i ulice može se primetiti klasno raslojavanje. Dosta je džipova i sportskih skupih automobila koji odišu luksuzom, iz čijih farova sevaju po četiri nule eura, a u isto vreme tu su i stare Lade, Gazovi, Vazovi i druga vozila stara i po 40 godina, koja nisu ulickani oldtajmeri nego se koriste u radničkim i seoskim domaćinstvima. Zanimljivo je da na ulicama nigde nema novih Lada, koje se izvoze na druga tržišta. Reno ima jaku reklamu i prilično dominira na tržištu.

Oni koji nemaju sredstava za vožnju automobilom ili im je metro miliji, isti ne predstavlja veliki trošak. Cena jedne vožnje je 45 rubalja odnosno 75 dinara. Ukoliko se preseda na drugu liniju na čvorištima, presedanje se ne naplaćuje. Sa korišćenjem kartice i pretplatom na veći broj vožnji cena pada, kao i za studente i penzionere. Metro nema nove vozove i luksuzne kao moskovski u kome se može šetati između vagona po kompoziciji namenjenoj za uživanje. Metro stanice takođe nisu veliki spektakl osim nekoliko koje privlače pažnju na sebe mozaicima i bistama znamenitih Rusa.

Građevine

Gde god da se okrenete videćete građevine znatno većih razmera nego što je uobičajeno u drugim državama. To važi kako za institucije tako i za stambene zgrade. Sve je boljšoj. Za neke sam imao osećaj da su sagrađene samo da bi bile velike pa makar stajale polu-prazne. Jedna od takvih građevina je Biblioteka Borisa Nikolajeviča Jelcina. Kad sam video ime, stomak mi se prevrnuo, ali sam se suzdržao da se ne ispovraćam na natpis.

Nalazi se odmah pored Ustavnog suda u samom centru grada. Po mom skromnom mišljenju dovoljno je i nadasve adekvatno što jedna votka nosi njegovo prezime. Već biblioteka mu ne priliči, ali Rusi ne misle tako. Boljšoj su i kandilaberi na ulicama. Neki od njih imaju jednu zgodnu izbočinu koju sam vrlo često, čekajući na semaforima koristio za masažu umornih leđa. Država definitivno nije sekularna. Na mnogim državnim građevinama nalaze se pravoslavna obeležja. U nekim od ovih objekata postoje i prostorije za molitvu. Sa druge strane džamija, koja je natprosečno lepa se ne nalazi u turističkim turama, a teško joj je i prići (nema pešačkih prelaza, park opšiven ogradom, električni kablovi oko džamije). Na ulazima u tržne centre i slične objekte nema strogih bezbednosnih kontrola kao u Moskvi.

Stambene zgrade su poseban fenomen. Na ulazu u dvorišta zgrada nalaze se kapije sa elektronskim sistemima za kontrolu ulaza koji imaju digitalnu tastaturu. Na ulasku u zgradu čekaju vas prva teška metalna vrata sa mehaničkom šifrom. Od 10 dugmića (10 brojeva) potrebno je istovremeno pritisnuti tri određena kako bi se otvorila.

Slede treća teška metalna vrata sa digitalnom tastaturom i šifrom. Moguće je otvoriti ih i čipom. Vrata od stanova u suštini izgledaju isto kao prethodna dvoja, ali se otvaraju dugačkim ključem. Ova vrata ljudi većinom oblažu jeftinom lamperijom kako bi izgledala obično.

Iako postoje inženjeri su firmama koje se bave brigom o zgradama, stepeništa izgledaju sablasno. Beton i metalne konstrukcije deluju kao da su juče preživeli drugi svetski rat, a kablovi, cevi, razvodne kutije i stvari stanara vrebaju sa svih strana. Ulazak u stan ostavlja drugačiji utisak. Salonski, prostran, zidovi debeli jedan metar, sa skupim enterijerom iz vremena komunizma. Postoje i stanovi koji su u vlasništvu grada koji su veoma mali i koji se izdaju turistima po povoljnim cenama. Prepoznaćete ih tako što osoba koja izdaje stan, izdaje i veliki broj drugih stanova sličnog izgleda i ne mari mnogo za komentare gostiju na sajtovima kao što su Booking i AirBnB.

Metro

Prvi utisak koji se stiče o metrou je da nije renoviran od kako je sagrađen. Ponegde se može osetiti duh moskovskog metroa, ali su stanice dosta oskudnije uređene i retko koja predstavlja muzej za sebe, a upravo su takve stanice metroa u Moskvi. Stanice posvećene Puškinu i Lenjinu krase njihove biste, na nekim su lepi mozaici iz istorije grada, a na jednoj istaknuta sva istorijska dostignuća SSSR-a.

Ipak, Petrovgradski metro nosi titulu metroa izgrađenog na najvećoj dubini, a stanica Admiralska važi za stanicu na najvećoj dubini na svetu. Ka svakoj stanici pružaju se 3-4 pokretna stepeništa od kojih su uvek u funkciji dva u različitim smerovima. Na stepeništima su postavljene kamere, a budno oko zaposlenih u kabinama na kraju stepeništa brine da ne dođe do bilo kakvih problema. Putnici se uredno sklone u desnu stranu da propuste one koji trče kao vojnici niz i uz stepenice, ne bi li uštedeli koji minut. Kažem koji minut, jer kompozicije stižu na svakih tri minuta. Ako se posmatra proširenje metro linija ka obodnim delovima grada deluje da ne ide onom dinamikom kakva je u Moskvi ili Istambulu.

Bulevari

Petrovgrad je poznat po dugačkim širokim bulevarima odnosno prospektima na ruskom jeziku. Moj smeštaj je bio na Moskovskom prospektu. Pažljivo sam birao lokaciju zbog blizine stanice gde se ukrštaju dve metro linije, od kojih jedna vodi direktno na železničku stanicu sa koje sam došao.

Najpoznatiji su ipak Nevski prospekt i Vaznesenska avenija. Neki će reći da na svojim krajevima čine masonski trougao zajedno sa rekom Mojkom i fontanom na vrhu koja predstavlja oko svevideće. Nevski prospekt dugačak je oko 5km. Stekao sam utisak da je ovo bulevar greha. Jedino ovde sam video ljude koji piju na ulici, prisustvovao prodaji droge i dobio gomilu flajera za striptiz barove. Na kraju Nevskog prospekta nalazi se lavra Svetog Aleksandra Nevskog i brojni grobovi poznatih Rusa u dvorištu manastira. Tu su sahranjeni Dostojevski, Čajkovski, Glinka i mnogi drugi. U okviru manastirskog kompleksa organizovana je podela humanitarne pomoći socijalno ugroženim, a u okolini se mogu videti ljudi koji prose na ulici, što nije uobičajen prizor u drugim delovima grada. Imao sam priliku da vidim mladog čoveka koji dolazi da prosi i priprema se tako što prvo izvadi češalj, začešlja se i onda sedne na svoje mesto za prošnju.

Kupovina cveća ženama je prilično popularna u Petrovgradu, pa ćete na bulevarima često nailaziti na ulične prodavce cveća i cvećare. Zlonamerni bi rekli da mnogo greše, pa moraju da se izvinjavaju ženama. Reći ćemo ipak da su romantičari i da kupuju cveće radi udvaranja, jer ko ne voli cveće ne voli ni ljude.

Za kraj

Iako sam očekivao kišne dane u Piteru, posrećilo mi se i statistika me zaobišla pa nisam kvalitetno pokisao nijednom. Nisam se mnogo ni smrzavao, pre svega jer sam poneo laganu zimsku kapu. Savet svim posetiocima stare carske prestonice je da se opreme sa kišobranom i kapom za turističke ture po gradu. Ja sam pored toga nosio i punjač, kablove, power bank, selfi stick i mape pa sam za zapadnjačke standarde izgledao kao neki Robokap, ali pošto je reč o Rusiji, bio sam kao jedan Meda bez Maše.

Završavam svoj putopis u avionu za Beograd i radujem se što ću imati prilike da nekom kažem „dobro veče“ na srpskom i prekinem samoću koju sam osećao prethodnih 6 dana. Radujem se toplini doma svoga i porodici koja me očekuje. Jedva čekam da vidim lica svoje dece kad budu otvarali poklončiće iz Rusije. Valjda ću prestati i da pričam sam sa sobom.

Tekst i foto: Nebojša Đurasović

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.